manner of presence.

“Jedno vreme je mislila da je po sredi Aurelijano. Počela je budno da motri ostavljajući predmete na njegovom putu, nastojeći da ga iznenadi kad ih bude premeštao, ali ubrzo se uverila da Aurelijano ne napušta Melkijadesovu sobu, izuzev kad bi išao u kuhinju ili u nužnik, i da uopšte nema smisla za šalu. Kada je, na kraju, poverovala da su to đavolska posla vampira, počela je svaku stvar da pričvršćuje tamo gde joj je mesto. Makazice je vezala dugačkim kanapom o zaglavlje kreveta. Pero i upijač je vezala za nogu od stola, a mastionicu je zalepila gumom na desnoj strani daske gde je obično pisala. Problemi se nisu mogli rešiti preko noći, jerposle nekoliko časova šivenja kanap na makazicama već ne bi bio dovoljno dug i ona ne bi mogla da seče, kao da su ga vampiri skraćivali. Isto se događalo i sa kanapom na peru, čak i sa njenom rukom, koja posle kraćeg pisanja ne bi dosezala do mastionice. Ni Amaranta Ursula u Briselu ni Hose Arkadio u Rimu nisu nikada saznali o ovim sitnim nezgodama. Fernanda im je pisala da je srećna; u stvari, ona je to i bila, bolje rečeno, osećala se oslobođenom svih obaveza, kao da ju je život ponovo povukao u svet njenih roditelja, gde se nije patilo od svakodnevnih problema jer su u mašti bili već rešeni. Zbog te beskonačne prepiske Fernanda je izgubila smisao za vreme.”